Дизајнер Праду робе

колико би ја моћи да продају ове наочаре Прада за?

хттп://ввв.еиевеарус.цом/пд.асп?прод_ид=393&ткт_бранд_ид=23&ткт_цолор_цоде=1АБ1А1&цбоцат=1

Имам пар тих. Немам разлог за то или било шта, само наочаре. Колико мислите да могу продавати на ебаи за ове?

Не много. Наочаре за сунце не имају тенденцију да имају високу вредност препродаје.

Неки Велика понуде Праду Чаше Случај из ебаи

УС Аукције Аустралијски Аукције Аустријски Аукције Белгијски Аукције Канадски Аукције Француски Аукције Немачки Аукције Индијски Аукције Ирски Аукције Италијански Аукције Холандски Аукције Пољски Аукције Шпански Аукције Швајцарски Аукције Велика Британија Аукције

Бест Матцх Време: окончавајући соонест Време: нетом наведене Цена: најниже прво Цена: највиши први Цена + испоруке: најниже прво Цена + Достава: највишим први

Прада наочаре Стил СПР-02Е 1АБ 1А1 УС $ 19.99

БРАНД НЕВ 100 Веродостојни Прада СУНЧАНЕ НАОЧАРЕ УС $ 170.00

Наочаре Праду ВПР 63и Половина обруч Браун Сребрна НАНА УС $ 80.00

Прада СУНЧАНЕ НАОЧАРЕ УС $ 36.00

Прада СПС07Ф СПС-07Х СПС-07Х ЦРНА 1АБ 1А1 СУНЧАНЕ НАОЧАРЕ УС $ 163,15

Прада наочаре ДИЗАЈНЕР РАМОВИ Наочаре ВПРО5Е 5АВ 101 УС $ 11.75

Прада наочаре СПР-64И Блацк 1БЦ 1А1 СПР64И УС $ 200.00

Прада наочаре ВПР 19х ЦРНИ В Кристали НОВИ АУТХ УС $ 134.95

Прада ДИЗАЈНЕР наочаре Фрамес Наочаре НОВИ ВПР 55Х УС $ 15.65

Аутентична Прада корњача наочаре 06И 06ИС 2АУ8Ц1 НОВО УС $ 135,00

Аутентична Прада Бела наочаре 26Л 26ЛС 4АО6С1 НОВО УС $ 109.00

НОВИ Прада ВПР08Ф РАМОВИ Блацк Блацк Сваровски Кристали УС $ 100.00

Прада СПР53Х Сунчане наочаре ретко се користи УС $ 48,76

Прада наочаре спс56г аутентична УС $ 51.00

Прада СПР-56Х сунглассес Поларизед штит УС $ 200.00

НОВИ Прада ВПР 60и наочаре ВПР60И 60 сам НАОЧАРЕ УС $ 139.00

НОВИ Прада ВПР 68Л 68 Л ВПР68Л 70Е101 наочаре Наочаре УС $ 129.00

НОВИ Прада СПС50Х наочаре наочаре Нијансе 2010 издање УС $ 49.00

НОВИ Прада ВПР71И ВПР 71И 71 сам 7РК101 наочаре Наочаре УС $ 135,00

БРЕНД У НОВОМ Праду СПР-БОКС 53Х 5АВ 5Д1 УС $ 117.50

НИБ Прада Спорт 51СЛ Гунметал Авијатичар сунглассес УС $ 149.99

Прада НАОЧАРЕ ВПР 09Г УС $ 70,00

Миу Миу жене РАМОВИ НАОЧАРЕ УС $ 4.65

Прада МИЛАНО РАМОВИ Наочаре ВПР 22М 7С3 101 жене УС $ 26.89

Прада оригинални дизајнер даме оквири наочара УС $ 31.32

Аутентична Прада Љубичаста наочаре 04Л 04ЛС 7ЗО4В1 НОВО УС $ 41.00

Аутентична Прада Љубичаста наочаре 15Л 15ЛС 7ЗТ3М1 НОВО УС $ 10.50

Аутентична Прада Гунметал наочаре 65И 65ИС 5АВ1А1 НОВО УС $ 53.00

Прада женска наочаре за сунце УС $ 99.00

НОВИ Прада ПР13ЛС СУНЧАНЕ НАОЧАРЕ ОАК301 БРАОН ДРВЕТА УС $ 69.95

НР СУНЧАНЕ НАОЧАРЕ Прада БРАНД НЕВ У кутији са СЛУЧАЈУ УС $ 61.00

БРАНД НЕВ Прада Рецепт НАОЧАРЕ УС $ 80.00

НОВИ Прада ВПР 65 Л Наочаре ВПР65Л 65Л УС $ 130.00

НОВИ Сунчане наочаре Прада Сунца Сенке наочаре ЕКСКЛУЗИВНО 2010 УС $ 31,00

Прада Веродостојни ОКО наочаре витрина НОВО УС $ 19.99

Аутентична Прада Спорт наочаре 08х 08ХС 7БГ6С1 НОВО УС $ 109.99

Оливер народа Фарел Браун 64 ВФКС Поларизед УС $ 129.99

Версаце 1151 Наочаре Рамови Црни 50 ОФФ ПРОДАЈА УС $ 98,77

Аутентична Версаће 1120 Наочаре за урамљивање Црна ПРОДАЈА 50 УС $ 89.99

Нови Версаце 1121 Наочаре Рамови Браун 50 ПРОДАЈУ УС $ 98,77

Нови Праду ПР 06МВ 06М наочаре Наочаре Рамови Црни УС $ 122,77

Аутентична Прада Спорт Наочаре 52А 52АВ 7ПС101 НОВО УС $ 139.00

Аутентична Прада Спорт Наочаре 06А 06АВ 7ОУ1О1 НОВО УС $ 99.00

Аутентична Прада Љубичаста Наочаре 13л 13ЛВ 7КСО101 НОВО УС $ 99.00

Прада ВПР10Г Црна Оквири УС $ 85.00

Ново светло тежина рачунара читање наочале случај 250 УС $ 1.99

Прада спс50е наочаре СПС-50е УС $ 9.99

НОВИ Прада СПС031 наочаре наочаре Нијансе 2010 издање УС $ 26.00

Прада Тренди СУНЧАНЕ НАОЧАРЕ ЦРНО у вредности од $ 20000 УС $ 45.00

Прада наочаре ВПР 19х БРАОН В Кристали НОВИ АУТХ УС $ 129.95

Прада СПР-54И Блацк СПР54И 1БЦ 3М1 СУНЧАНЕ НАОЧАРЕ 541 УС $ 177,99

Прада СПС07Х СПС-07Х СПС-07Х ЦРНА 7ОВ 1А1 СУНЧАНЕ НАОЧАРЕ УС $ 163,15

Прада ВПР 10Ф наочаре УС $ 30.00

ГЕНУИНЕ Прада ВПР 13И 7ОН 1О1 ДИЗАЈНЕР РАМОВИ НАОЧАРЕ УС $ 172,26

Миу Миу Прада НОВИ ДИЗАЈНЕР Наочаре ЦРНО СИВИ Фрамес УС $ 1.88

Аутх Праду Чаше Случај в објектив крпом УС $ 10.99

Унисек Прада наочаре потпуно нови у кутији са случаја УС $ 119,99

НОВИ Прада ВПР 05 Л 5Л наочаре ВПР05Л 05 Л 1АБ 101 УС $ 120.00

Унисек Прада наочаре потпуно нови у кутији са случаја УС $ 99.99

Прада наочаре ВПР 20Г Корњача 2АУ 1О1 УС $ 129.95

Прада наочаре ВПР 07Л Тортоисе 2АУ 1О1 НОВИ Веродостојни УС $ 139.95

Прада наочаре СПР-64И ЦРНО БЕЛО 1БЦ 1А1 СПР64И УС $ 39.99

Прада ВПР 67Г УС $ 80.00

Миу Миу Праду сунглассес аутентична Радови за чишћење УС $ 85.00

НевПрада ПР19ЛВ 1АБ 1О1 наочаре Љубав је УС $ 40.74

Мушка Прада РИМЛЕСС АМБЕР СОЧИВА СУНЧАНЕ НАОЧАРЕ УС $ 89.99

НОВИ Прада ВПР 74 Х 74 Х наочаре ВПР74Х ВЕЛИЧИНЕ 51 УС $ 135,00

НОВИ Прада СПС53Х наочаре наочаре Нијансе 2010 издање УС $ 5.50

Прада наочаре ВПР 01М СИВА ЗЕЛЕНА ЗКСЕ 1О1 НОВИ АУТХ УС $ 124,95

Прада наочаре ВПР 01М БРАОН НОВА и аутентичних УС $ 129.95

Неки Велика понуде Прада наочаре случаја од Амазон

	ОПИ Наила лаком песка Сербиан П61 Продаја Цена: $ 2.65
	ОПИ лак за нокте 0.5оз

Поинт оф Виев 1

Тачке гледишта

Би Анди Кокс

Филозофија

Срећа је живописан цвет

живота је живео у богатој лоад.

Нашу хуманост Хумус за оне које долазе,

али смо сувише корисници

други међу нама, или нема.

Дакле, смрт се опозвати кроз живот наслеђе,

непрестано тако да је у нашем заједничком тлу,

наше заједничко у којој доношење једног

наизглед доноси другима.

- Не реинкарнација:

Само други информисање нас јер смо обавестити друге -

од којих можемо изабрати драгоцено сврхе.

Тамно коров може бити међу нама

да ће прекршити заклетву наше узајамности и лекар,

јер постоје неки који би се издвајају

у маницуред кревета оштећена са стерилном тлу.

Ни признаје дати и узети.

Ипак, то је наша веза да нас ослободи -

знајући шта нас обавезује нас унбиндс.

А кад једног дана, ово постаје религија,

онда можемо наћи капацитет да се радујемо

сваки пут када пупољак отвара

2002

То је овако: За добар низ година, моја глава је лонац за врсту интелектуалне паприкаш, састојци који су успели да задрже своје одвојене идентитете, чак и ако они постану мало влажан током времена. Упрскати доброг вина је сигурно побољшан укус: (Ин Вино Веритас, нема сумње). И много добар аргумент је обезбедио зачине, додајући нијансу до стварања. Кажем креација, али, у ствари, ниједан од ових састојака је роман: Један или два од ових старих корена су око од давнина. Оно што ме интересе, међутим, је њихов међусобну повезаност, примамљиво могућност да они, да тако кажемо, побољшање једни друге. Њихове интеграције у нешто веће, поглед на свет, ако вам се свиђа, је теза овог полемичким вежбе. Пет од већих субјеката у овој паприкаша, које намеравам да кришка поред, су:

• Аналогија као лажан извор знања.
• Не-сурвивалист појам да ми немамо идентитет, или постојање после смрти.
• Атеизам
• Идеја и идеал пара, без држављанства, пропертилесс свету у коме свако има слободан приступ производима човечанства, и доприноси по његову или њену способност и склоност.

Ти, ја бих тврде, допринети пети састојак, и то:

• Етика која ењоинс једне до боље животе других.

Али пре него што почнете да кутлача ово, постоји нешто што се осећам што треба да се каже: Човјече, ја верујем, је осуђен да буде филозоф. Нико бар оних без апстрактних мисли може да избегне ту судбину. Испод свих интерналисед тривијалност, испод слојева примио знања да гужви нечији ум, ту лежи филозофска конструкција се баве веома срж нечијег постојања, да ли је то признао или не, да ли је ово конструкција је застарео на хард наковња критичке мисли или представља само спајање конвенционалних одговоре на велика питања живота. Другим речима, свако има поглед на свет. У представи мој, ја сам само полагање роди филозофски конструкција која изгледа као да има смисла за мене. Да будем искрен, нисам несумњиво одређене о томе: То тилтс у местима и садржи много похабан заковица. Али довољно цохерес да задовољи своју потребу да разумеју свет око мене.

Дакле, овде је укус да интелектуална паприкаш: ЈА имати ниједан идеја уопште зашто смо овде на овој земљи, или, чак зашто земља би требао бити овде на првом месту. Било који коментар да је наше постојање и да од универзума служе неке сврхе моли више од неколико питања. Оно што мислим да привлачи људе у ову врсту размишљања је дубоко укорењен, готово рефлексно, склоност за аналошко размишљање у којем је један феномен објашњава се у поређењу и извлачење паралела са другим. Чини ми се да у нашим обичним животима - када се не бави филозофским дискурсом - понекад се имплицитно информише свакојаке заблуде, као и истине, које не паузу да размотре, а које су издвојене из блата наше световне егзистенције, пре свега, кроз механизам аналогије. Наш обичан свет је база из које ћемо путовати на филозофске излета. Могло би се тврдити да је ово сама база заузима филозофско терен. Али, филозофски уземљење нашег свакодневног постојања је нужно имплицитну и "ван ума ': Када баве обичним, ми ретко притиснут ка филозофска рефлексија. Филозофија, у сваком случају, такмичи са многим другим дисциплинама - психологије, биологије и економије, између осталог - у односу на наше склоност за апстракције. Ја сам не сугерише да аналошко размишљање је без употребе: Све што сам сугерирајући да ако огребете испод многи узимају здраво за готово појмова који су се до боравка у нашим главама, и добро може доћи преко аналогија које не стоје до проверу. Понекад један није ни свестан да аналогија се припрема, а камоли да аналошко грешка је почињена у преузимању некако да поређење показује нешто да се случај него само сугерише - обично у графику или сликовито начин - како се појаве у питање може се објаснити. Штавише, у неким случајевима, аналогија је јасно флауед. Ништа представља пример ово боље него сигурно аргумената тврди да докаже постојање Бога. "Аргумент" из дизајна, на пример, каже да је ред и лепоту универзума покаже да мора да је дизајниран. Не само да је премиса овог аргумента спорно - како и лепота су очигледно није универзално присутна и може бити прилично приписати оку посматрача, али закључак је само погрешан закључак: То зависи, наравно, на имплицитан аналогији са , рецимо, мајстор стварања леп артефакт - мицроцосмиц догађај који је некако мислио да служи као паралелна за мацроцосмиц догађаја, стварање универзума. Али,

() То једноставно не следи да је оно што држи добро у мицроцосмиц ситуације - наиме, да је артефакт је само-евидентно је направио неко - има добро у мацроцосмиц ситуацији, где је суочен са бесконачни свемир. У најбољем случају, може се дозволити да закључак је направио. Али то захтева упоредивост између ова ситуација, што је једноставно није случај: У мицроцосмиц ситуацији, занатлија је одговоран само за ограничени број производа у свету безбројних објеката, укључујући и друге занатлије. Наводна Бог у макроскопском ситуација се сматра да су створили све на своју сопствену.

(Б) аналогија је погрешна тако из тог разлога, али и зато што у мицроцосмиц ситуацији, занатлија производи артефакт од материјала за руке, на пример, дрво. Бог, међутим, верују верске апологета да створи универзум ек нихило, из ничега.

Из ових и других разлога - као што је приписао одређене манифестације како би, уместо да се еволутивне снаге - Аргумент из дизајн је потпуно неубедљиво. Али, важно је приметити да је она у основи неоправданих извлачења закључака на основу аналогије, као флауед природе аналогије, које подривају овај аргумент. Штавише, као што је случај са свим филозофским аргументима, ту је значење проблем који треба решити чак и пре него што логика је питање: Шта тачно мислимо када кажемо да је Бог створио све ек нихило? Ја бих подухват да сугерише да је цела идеја је неразумљива, и да сваки покушај да се разјасни шта се подразумева под ово је вероватно да се ослањају на још више неоправданих закључке извући из још више недостатака аналогије. Једноставно жица заједно број речи у граматички исправни казну, као што је "Бог створио све, може створити привид значења, али граматички генерисани значење није замена за концептуалне јасноће. У сваком случају, таква је природа аналошко размишљање, која прожима наш језик и расуђивање Унсурприсингли, он карактерише много дискусија на дреадед тему смрти..

Смрт је лична: За нас на Западу, то је нешто што можете конзумирати наше унутрашње животе као сигурно као што је троши хускс зовемо нашим телима. То је разлог детре за толико у животу, тачка окупљања, Караула свакодневног света. То је концепт проткану моћне емоције: страх, бес, гађење, туга, љубав. И то је такође нешто што је конципиран у смислу аналогије. Већ сам несвесно прибегавали аналошко размишљање у мом референци на наш унутрашњи живот и спољашњи хускс: Имам евоцира дух у машини. Такође сам можда сугерисао да је смрт као сан, додајући додатак да је у "сна смрти, снови могу да дођу, да се живот сорти нас чека", када смо меша офф ово смртно завојница "Али, на основу чега. бих стигла до овог закључка? Утрљати је у томе да је ово веровање је првенствено заснована на аналогији, и да испод ње може лежи дубоко укорењена страх од губљења ега нечије, страх који је посебно условљена индивидуалистички етос такозваних напредних друштава. Желео бих да, уместо Предлажем да смирено размотрите алтернативу, наиме, да не постоји живот после смрти. Желео бих да сугеришу да када умремо нема небу или пакао нас чека, јер је, једноставно речено, ми више неће бити. Овај се случај, можемо да немају разлога да се плаше смрти, јер не носи импликације за нас изван наших потпуног уништења. Свестан сам, наравно, да, да неко попут мене, производ католичког васпитања, тихи ангст прогања овај градње на смрт, али то једва да умањује аргумент.. Свакако је боље да се глава и срце слагати, али као стари брачни пар, ова два факултета неће увек видети истим очима.

Иако дубоко личне, смрт је друштвени феномен, као што су на малом, постоје ожалошћен, наравно, који не само да осећају губитак, али чији су животи мање или више, или знатно суптилно, измењен. Ови ефекти могу каскадни далеко и широко. На пример, смрт може размрдати веза, или спајају људе, и то могу да утичу на образац повезаности и интеракције генерације које следе. Мацроцосмицалли превише, смрт је нешто са које друштво као целина мора борити. Нисам овде да се односи, рецимо, преокупација различитих државних органа са морбидитет индекси и импликације оне могу имати на државне потрошње. Ја сам радије се односе на дубљи начин на који је друштво узет са феноменом смрти: на чињеницу да је смрт нешто што је "културно посредовање". Без узимајући у расправу о природи културе - то је различито је протумачена као да сачињавају симболична и стекао аспекте друштва, као нешто различито од природе, као нешто разликује од друштвених структура, као нешто сродан идеологији, или као начин живота - у овом контексту овај израз се односи на друштвени ресурс који је нацртан на основу могли да приме што значи о томе шта се у одређеном смислу неразумљив догађај, и обезбедити ритуале са којим редоследом и обичност су поново успостављене. Смрт, посебно када је неочекивано и драматичан, често изузетно на различите начине, и има потенцијал да детаљно тривиализе конструкт знамо као друштво. Ми видимо ово манифестује понекад у фази повлачења и одреда у некога ко је заиста умире. И смрти, наравно, траје један изван домашаја друштва. Дакле, друштво треба да се афирмишу - преко културе - од супротстављање збуњујући смисао живота су незнатне, циљеви и амбиције су бесмислено, и норме се неважно, што потенцијално може такође пратити искуство жалости. То је нешто што је проактивно упућен у процесу социјализације, када је како је један живети у целини, а не како треба носити са смрћу посебно је у центру пажње. Што се тиче друштва тиче, оно што није потребно је да појединци одрастају верујући да је, јер не постоји тачка у животу, они мај као и да све што желе од живота, и делује али да молим вас, без обзира на последице. Друштво може једноставно не функционишу као агрегацију нихилистички егоистс Другим речима, абхорс расуло друштва. Колико природа абхорс вакуум. Ако једна је изабрао да говори о друштву у неким реифиед смислу као да посебан постојања, могло би се рећи да, ако њен саставни чланови нису у извесној мери се претплатите на скуп заједничких веровања и вредности, онда ткиво друштва може да се разреши. Вративши се у предмет губитака, могло би се рећи да ако је, због смрти неко близак њих, појединци су остали осећај да живот нема никаквог значаја, или да се ништа не вреди спроводи, онда можда неће бити у стању да адекватно испуне своје социјалне улоге, и то такође може да има све врсте последица за друге, а не само емотивно узнемирујуће последње Када смрт наступила. појединци треба да осећају да, у извесном смислу, "живот иде даље". Удобност и подршку пријатеља појачава ову поруку, и сублиминалли импресионира на ожалошћен да и даље припадају у оквиру мреже других друштвених бића. Колоквијалан израз о свету нечијег распадања у након смрти често сумира искуство жалости. Када се култура је распоређен заједно држе тај свет, то је пре свега један посебан саставни део културе која има задатак са овим, и да је компонента је познат као религија

Сада, нисам сугерирајући да је религија увек долази у игру кад неко умре. Али, то сигурно изгледа као да се деси највећи део времена и у готово свим друштвима. Религија је, наравно, главни (мада не значи ексклузивне) спонзор појма да смо некако преживети смрт. Штавише, религија генерално говори и изјављује да је оно што се дешава са нама после смрти зависи од начина на који ми сами понашање у животу. Ту може бити никакве сумње да је у промоцији такве идеје, религија служи друштву и од стране појединаца против иммунисинг аномиц тенденције у лице смрти. Његова свештеници и проповедници, муле и рабини су вековима оффициатед преко ритуале смрти, и утеши ожалошћен са обећања раја. Међутим, постоји много више да се однос између религије и друштва од тога: Јер једна ствар, у већини случајева, бивши углавном служи да олакша масовне сагласности на већину друштвених норми кроз гурање етички дневног реда, дно црта које - бар у Абрахамаиц религије - је да ако су добри идете у рај, а ако сте лоше идете у пакао. Штавише, религија и држава су институционално енмесхед на различите начине, у већини земаља: У теократије, они су практично неприметан. На Западу, религију можда повукао у назад клупе, али ипак успева да се додворити различитим степенима у политичком животу земаља, понекад у Модераторски начин. Чак иу гласно атеистичке државе, нека врста квази-религија попуњава повреде са апсурди попут Ким Џонг Ил Северна Кореја преузимање бога попут статуса. Тако је религија играла улогу у додавању свети аспект профаног пословање приказују државе. Такође је тешко да негира да је за многе, многе људе, религија је мелем, утеху, "опијата", и, као такав, узима неке притисак на државе, које би иначе морати борити са неизводљив нивоима социјалне немире. У ствари, један од ирониес савремене историје је у томе што често је у наведене атеистичке државе, некада и постоји, где је утеха је можда била углавном жудно тражио, да је религија за више конвенционалне лик је процвјетао гљивичне-као у сенке. Зашто религија треба да буде средство за успављивање није тешко видети: Када живот је унрелентингли мрачна, јер је за већину људи широм света, и негира их значајан политички или друштвени утицај на ефекат промене у својим околностима, онда се има смисла за ове људе да се конзолу са мислио да је бар после смрти, ту ће бити неких обештећење, неки од исправљања неправде. Psychologically too, such a thought also addresses the lack of self-esteem which so often accompanies poverty, relative or otherwise: That it is harder for a rich man to enter the kingdom of heaven than it is for a camel to pass through the eye of a needle probably plays well to most of the religious-inclined poor of many a teeming barrio. And in fostering an otherworldly orientation, religion can have an enervating effect upon political activity, particularly in conservative societies where religion and the state work closely together.

However, religion and its relationship with society are changing all the time: In some parts of the world, religion is in retreat; in other parts, it is resurgent. What is more, its consoling function is sometimes belied by a proclivity for politicisation, as is evidenced by liberation theology in Latin America or the activities of various Islamic movements. But other social and economic developments obviously cloud the picture too: Page though a Sunday supplement and there's a chance you'll come across the odd picture of destitute people in some third world country huddled beneath an advertising hoarding extolling deluxe objects of desire; an image symbolising something that's becoming more and more apparent, which is that, today, more conspicuously than ever, material wealth is promoted despite being beyond the reach of so many. Materialism has become a sort of quasi-religion too; it's Episcopalian priests being those louche style gurus whose parishioners are the readers of glossies and it's more fundamentalist ministers those glaze –eyed corporate leaders intoning the mantra: 'Greed is good'. What's more, the gospel of the market - relentless advertising - now penetrates the sanctuary of the home more profoundly than ever, subtly mind-forming each up and coming generation via television and other mass media. Consequently, aspirations rise, and when these are thwarted, anger results. This anger may find expression in a variety of ways, from mere self-seeking criminality to various types of political action; nationalist liberation struggles, terrorism, trade union activity and protests, to name but a few. And in some cases it feeds into political action by religious groups; vide my reference to liberation theology and Islamic movements. Even so, religious dissent of this sort still retains its otherworldly point of reference. In fact, there are more than a few religious groups around wanting to impose a revanchist 'otherworldly' agenda on this world, whether by bloody force or the use of mass media.

Али, наравно, постоји велики филозофски пропуст са религијом која утиче на његов кредибилитет, а то је - као што је већ предложио - да је заснован на лажних аналогија. Могло би се запитати да ли може да преживи без обзира на религију убедљив побијање овог аналошко расуђивање. Не верујем да може. За мене, ова аналогија је централна за било коју верску извињење. Образложење да такве треба да буду распоређени на свим показује сиромаштва извињење. Ви не распореди аналошко размишљање да се докаже постојање столови и столице (ја страха за физичку безбедност филозофи који сумње такве ствари), да урадите када траже да се докаже постојање Наводна ентитет који не може другачије бити приказана уверљиво да постоји . Осим тога, оно што је невиђено може да се кроз ухапшен, или у односу на, оно што се види. Наравно, постоје и друге категорије доказ напредне стране оних који желе да се покаже да Бог постоји. Али мислим да аналошко аргумент је од великог значаја јер, у недостатку директних емпиријски докази његовог постојања, аналогија 'обавештава' суштинске слику имамо од Бога. Да ли гледа као на античке са брадом и тече хаљине, моћни ратник убер-обзиром на секиру, гигантске птице, или неки небулозан моћ, Бог је описан га неверности, поредећи његову до видљивих појава. Укратко, по примену аналогије. А пошто аналогија не као доказ, цео шпил карата који је религија у питању пада доле, уз картицу се утврђују верске премиса живот после смрти. Када је ова почиње до зоре на људе, онда, наравно, допринос религију друштвени поредак ће почети да опада. Постоје и други проблеми са религијом превише, многи од њих су психолошки, за разлику од филозофске природе. Узмимо, на пример, чудне и помало лицемерни став према религијама изложбу "грехе тела": Иако они могу да објекат који су они у питању, а са мање смисла везана за осећања, као што су радост и очаја, у крајњој линији религије имплицитно признаје хедонистички принципу да су људска бића вођени потребом да траже задовољство и избегне бол. (Ово ја бих сматрају пратеће да најдубљих потреба вожње нас: жеља за срећом). Екстрема таквих искустава, на крају крајева, су наводно пружа рај и пакао, респективно. Чак и ако се тврди да су то стања ума или 'равни постојања, а не физичку локацију, рај и пакао се види као услов да се деси и наметнути људи, на које људи реагују на начин који носе поређењу са реакцијама на пријатно и болно стимулуса. Ипак, све ово седи прилично непријатно са пуритански неодобравања евинцед већина религија - а посебно онима у Абрахамаиц традиције - било приказ живота потврђујући сексуалност изван строге друштвене границе. Тако смо пронашли одређени муслимански фундаменталисти себи праведно захтеван бич, или чак и метак, за жене нарушава круте обичаје својих друштава. У истом даху, они ће восак расположен у могућност вечног Оргијастичан руттинг у рају у друштву седамдесет две девице треба да губе своје животе док покушавају да касапин невиних у неким Сиротињски Блиском истоку тржишту или анонимни улицама неких западних града . (Још недавно, било је непотврђене извештаје из Ирака - то бастион западно-спонзорисани слободу да верске милиције су се за лепљење анусес лезбејског, геј, бисексуалне и транс особе, а затим им даје пиће изазива дијареју, што резултира у страшно смрти). Док ови варварски акти не могу бити у складу са Куоран - помало лицемерно, верски користољубив људи имају тенденцију да не буде превише везан своје свете књиге - и имају више уназад изгледа друштава у којима се јављају, тачке гледишта информисања њих ипак је верски, и маинстреам муслимани би добро да размислите шта они дају помоћ ових поремећених фанатика (Не тако давно, на пример, смо били сведоци Карзаи режима у Авганистану увођења закона ефективно легитимише силовање у браку, како би се смирити конзервативци у тој земљи заостао). Хришћанство није ништа мање лицемерна. Сведок спектакл милионера проповедника у америцком Библебелт окружен својим пословни менаџери и власти облачење супружника, сплуттеринг о Хеллфире и проклетство само да се нађе са својим панталоне доле се плеасуред неки празан младих цонгрегатионалист. Или имају поглед на све оне досадан католичког свештеника са олтара Тајни жудња за дечаке, интонинг њихов штетан проповеди на зло мастурбацију. Више жестоко религија прописује, више прљав изгледом су прекршаји који неминовно следе. Међутим, то није само у питањима сексуалног да је религија баца Ангст натоварен копрена преко свега. У свим врстама путева, религије, ја бих тврде је врста неурозе која тежи ослањала на људску душу. Заиста, то је "уздах потлачених бића", како је то Маркс тако елоквентно рекао. То изазива осећај страх, неодлучност, о живе живот у потпуности и без резерве. Могло би се чак управљати прича врт Едена у којем је Бог забранио Адаму и Еви из једе плодове јабука као неку врсту параболе укори уместо људи против индулгенција и Усхићеност одмјереност. Није ни чудо да је раст потрошње у западним друштвима, јер рат је пажљиво прате пад верских обреда.

I have argued that in claiming we somehow survive death and that how we live our lives determines what this 'afterlife' is to be, religion does society a service insofar as it provides ready-made answers in regard to the meaning of life and reinforces socially acceptable behaviour. However, this contribution cannot be a necessary condition for ensuring that people do not adopt deviant or anti-social lifestyles. For, in truth, many people who reject the notion of an afterlife still manage to stay on the right side of the law. Many people are also atheists, and although the two notions are not conceptually equivalent, non-survivalism and atheism would seem to go hand in hand (Interestingly, both stand opposed to positions that are profoundly informed by analogical thinking. Moreover, the respective notions against which they are opposed; namely, belief in an afterlife and in God; are likewise linked: What's the point in believing in a God if there is no afterlife? I should add, by the way, that although religion and atheism stand opposed to one another, there is one thing that they do agree upon, which is that man is a merest speck set against an inconceivably powerful force. For atheists, this force is the cosmos, and most atheists have a capacity for profound awe when contemplating the fact that mankind could disappear in an instant were some cosmic catastrophe to befall us, such as that which hypothetically occurred billions of years ago when Earth and the planet Theia collided – thereby creating the moon and hence the conditions propitiously conducive to life. Religionists are unable to countenance the nihilistic import of such a possibility, preferring instead to place their hopes in a benevolent God and a blissful afterlife, projecting an anthropomorphic fantasy - 'God created everything in seven days' – onto the vast indifferent canvass of the universe). So something else must account for the fact that this sizeable constituency of non-survivalists and atheists by and large lead ordinary unremarkable lives within the law. The unremarkable truth, of course, is that like everyone, those holding these positions undergo a socialization process as they grow up, resulting in them internalizing the norms and values of the society in which they live. Any religious rationale for these norms and values is either never 'taken on board', or is discarded later in life – though it must be said that some ostensible non-survivalists and atheists may subconsciously entertain some notion of an afterlife, as this is so deeply embedded in popular culture and may through a process of cultural osmosis come to find a niche within the most rational of minds. Some, of course, may retain religious baggage from childhood. Notwithstanding that, one is still tempted to argue that – because their adherence to societal norms and values is not underpinned by a powerful irrationality - those who eschew the essentially religious notion of an afterlife have a subtly different relationship to society. Consider, for example, the probability that, because society has no sacred character for them, atheists and their ilk are unlikely to regard themselves as a chosen people and may be  more disposed to humanistic and inclusive attitudes vis-à-vis other social groups.  It may also be no accident that, since the dawn of capitalism, many of the more radical figures have been atheists or agnostics. It certainly surprised me to learn from Richard Dawkins excellent book, 'The god delusion', that many, if not most, of the founding fathers of the American Republic were atheists and/or secularists. Secularism, or the belief that religion or religious institutions should play no part in the governance of society, has often trailed along behind full-blooded atheism. It owes much to the supercession of feudalism – in which religion played a major and overt role – by capitalism. That development was accompanied by an increasing compartmentalisation of society, and secularists merely insisted that religion confine itself to the compartment labelled 'religion'.  Secularism does not necessarily entail a rejection of religion.

То, наравно, моли на питање: С обзиром да друштво је еволуирало а самим тим и његове сложен однос са религијом је еволуирала превише, није могуће да друштво које не зависе од религије подупрети своје идеолошке архитектуре, који би могао лако да седне са обе атеистичке и не-сурвивалист погледа, једноставно зато што не ослања на гнев бога, или могућност вечно проклетство уколико сукобе и тензије присутне у данашње друштво више не постоји. Верујем да је, и то ме доводи до трећег састојака наћи у мојој интелектуалној паприкаша.

Идеја, често шаљиво је одбацио као утопијски, друштва основана на принципу заједничког власништва је древни педигре: Сер Томас Мор је сковао реч утопија, у својој књизи објављен у 1516, тенденциозно приказују (као што је значило на тај начин да скрене пажњу на неке од зла своје друштво) живот на митско острво јужно од екватора, где приватна својина није постојала. Међутим, елементи утопијског мишљења може се пратити уназад много раније да Платона и других, а појам идеалног комонвелта нашао измишљени израз у раду многих писаца, од сланине, Цампанелла, а Харингтон, да Морис, Хертзка и Велс. Идеја и идеал заједничко власништво конкретно је, такође, информисао стварним догађајима у историји - сведок Копачи у 17Ц Енглеској, или разне експерименте у изградњи комунистичким заједницама, као што су Роберт Овен. Штавише - и то се често превиди - за већину постојања човечанства, друштво је успео да од, без приватне својине, бар ак слабина тканине, накит, или кремен секира намењен за личну употребу. Маркс је тврдио да су људи живели у стању примитивни комунизам за еона пре појаве класичне древне друштвима у којима производња је у великој мери спроводе роб роб рада.

Мој проблем је, међутим, са напредним комунизма. If ever an idea had 'arrived' and merited serious attention it is this, particularly now that humanity stands on the brink of an ecological abyss of unfathomable depths for which global capitalism, through acts of omission or commission, can justifiably be blamed. So, how to begin laying out this notion? Perhaps one needs to initially look at what is being proposed: In a nutshell, advanced communist society would operate on a world-wide basis in accordance with that old Marxist dictum, 'from each according to his abilities, to each according to his needs'. As such, it would bear no resemblance to extant and extinct 'state capitalist' states, ludicrously and cynically claiming to be 'communist' or 'socialist'. It would be a democracy in the truest sense of the word, and would be established on the basis of a majority choosing to have it - most certainly not imposed by revolutionary vanguards. States and the geographical limits of their administrative operations – national borders - would no longer exist. Freedom of expression would be completely unfettered, and the only socially sanctioned limitations on behaviour being those intended to deter actions demonstrably causing harm to others. No longer straitjacketed by the need to make a profit, production would be undertaken on the basis of need and in a wholly rational manner: Manufacturing processes that might have deleterious environmental effects or pose unacceptable risks, for example, would not be considered, and every effort would be made to ensure that safe alternatives were used instead. People would contribute to the production of goods and services as and how they wished. That is to say, work would be both voluntary and co-operative - there would no longer exist competition between workers, companies and countries. And people would have free access to the fruits of human labour. In other words, neither money nor barter would play a role: If people needed something, they would simply go along to their local distribution facility and take it without having to hand over something in exchange. Sophisticated stock control measures would ensure that needs were anticipated as far as possible by flagging up potential shortfalls. The production of the items in question would then be undertaken in a wholly rational and planned way. Where an actual shortfall did exist then rational strategies such as considering alternatives, rationing, reserving, utilizing different manufacturing processes, importing from further afield, or simply making do without would be deployed. There is no need to suppose that people would in some way abuse the system: Why should they when goods and services were freely available? In any case, it is reasonable to suppose that a wholly different mindset would prevail in this new society; one that would be altogether more socially responsive, humane, tolerant and far less sullied by egotism and greed. Property being held in common, there would no longer exist the immense armies of personnel and the bloated resource-depleting structures dedicated to upholding property rights or access to resources inside and outside each state as obtains at present: I am talking here of the police and the military, the entire justice system, the prisons, the arms industry, the myriad agencies involved in administering property rights and claims, etcetera. Correspondingly, untold millions around the world would no longer be drawn to a life of crime or end up incarcerated because of this career move. The raison d'être for crime, war, terrorism, industrial strife, and internecine conflict, amongst other hideous stressors characteristic of the modern world would simply not exist. People would be able to travel and settle where they wished, but, as the current economic and political conditions driving people to uproot and seek refuge in other parts of the world would no longer obtain, mass migration (Not to mention the attendant angst and resentment in host populations) is unlikely to occur – except in the event of some catastrophic natural disaster. Education would be radically different from what it is today: Being both free and non-compulsory, it is to be expected that those seeking to further their education would do so joyously. The grim discipline-orientated schools of today, which seek to mould kids into industry and business fodder, would become a thing of the past. For once, art would genuinely be for art's sake, not cynically foisted on a passive populace as a means of turning a quick buck. Quality, in other words, would be the watchword in all creative activity, from architecture and landscaping to music, theatre, film, and writing. Technological innovation, no longer fettered by patents or invested interests, would accelerate, albeit in a controlled, socially responsible way, and many of the more onerous tasks that need undertaking could be systematically automated. Medical research in particular (especially in areas that are currently under-researched – for example, tropical medicine – because there is less of a financial incentive to do so) would be prioritized in order to rid humanity of the misery of disease  and illness as far as possible. Moreover, it would be conducted in an open, coordinated manner, not in the fragmented fashion that it is today, with numerous research groups jealously guarding their discoveries for 'commercial reasons'. In this respect, and so many others, the establishment of world communism – or socialism – would utterly transform the way we live. Life would simply be incomparably more relaxed, enjoyable, fulfilling, and happy. Practically all of the so-called today's 'evils' – if one might revert to pulpit language for an instance – would just disappear: war, ethnic cleansing, vandalism, robbery, prostitution, pornography, drug pushing, protection rackets, nepotism, corruption, repression, the cynical manipulation of minds for financial gain, people trafficking, slavery, mass hunger, poverty, unemployment, environmental destruction, the wastage of resources, the deliberate creation of soulless and ugly human environments, to name just some. And the reason for this is simply that each and every one of these phenomena has it's origin in or is sustained by the current social dispensation, by the manner in which society is organized today. Money, in other words, is what these evils are all about. When humanity eventually chooses to embrace communism, then truly it shall have crossed a threshold between barbarism and civilisation.

I am by no means claiming that all will be perfect under communism: It is reasonable to suppose that after resolving to embrace communism, humanity will have to live with an assortment of 'transitional problems' for several decades before things begin to run smoothly. And, of course, the vexed question of the relationship between the individual and society will continue to demand attention. When discussing this relationship, political theorists sometimes refer to the notion of a 'Social Contract'. To be literal-minded about it, this is, of course, a fiction, another instance of mistaken analogical thinking in which the individual and society are deemed to have a quasi-legal relationship with each party having obligations to the other, or in which society is formed after individuals enter into contracts with each other concerning the nature of the society. Strictly-speaking, as an analogy, this depiction fails: there is no analogical court or presiding judge (unless God in heaven fits this description – but then would he sanction some of the heinous societies in existence today, one has to ask – rhetorically) to rule on supposed breaches of this contract, and it is nonsensical to construe such a contract as having been negotiated at a given point in time, following which the individual was obliged to behave within the constraints laid down. Of course, what the notion of a Social Contract is actually trying to convey is that individuals derive all sorts of benefits from belonging to a society, but to do so requires them to act within certain constraints, and contribute towards society as well. However, what society affords the individual and the extent to which the latter may comply with social norms are variable. In other words, we have to consider the nature of the society in question when looking at this relationship. Tensions at the interface between the individual and society are perhaps inevitable: One or other may be compromised in all sorts of social arrangements. At one extreme, we may find ourselves living in a laissez-faire jungle where little or no social restraint is placed on individuals in their pursuit of wealth or hedonistic lifestyles, where law and order is minimally or corruptly applied, where a 'dog-eats-dog' ethos presides, and where little heed is paid to the social ramifications – be they the ruthless sequestration of what had been commonly held resources, the oppression of the poor, the weak, and the vulnerable, pollution and environmental depredation, the creation of antipathetic, violent, and often politically illiterate subcultures, or garish and architecturally discordant urban environments. Such a society lacks any sense of communality. Yet much the same can be said for the dystopian extreme where society lords it over the individual, crushing any flowering of individualism, demanding conformity and total allegiance. This nightmarishly fascistic model of society rests upon an all-powerful state. Interestingly, and somewhat ironically, disparate elements of both models seem to co-exist in many contemporary societies; China being the most noteworthy example. Communism, on the other hand, whilst not likely to wholly eliminate the tension between the individual and society, is surely the only form of society able to radically reduce such tension as it would facilitate the greatest possible individual liberty within a socially harmonious framework.

People who have never entertained the idea of communism before commonly respond with incredulity as soon as they become acquainted with it. Perhaps this is understandable: It is a profoundly revolutionary idea that calls into question many deeply embedded assumptions about man and society. However, the reader may care to consider the following list of points, which, though far from being exhaustive, ought to demonstrate that communism is indeed a feasible proposition, and that the arguments in its favour are actually highly complex. When doing so, it should be borne in mind that what I mean by capitalism is the currently universal economic system in which goods and services are produced primarily in order to be sold for a profit (what is known as commodity production), whether by the state or by private companies, and in which money, wages, and property, amongst other features, are to be found. Capitalism can either assume the form of state capitalism or private/laissez faire capitalism – or, indeed, anything in between. There is no such thing as state socialism or communism.

• One of the most convincing points in favour of genuine communism relates to what is tellingly termed 'human resources'. With the arrival of communism, literally billions people around the world would be relieved of jobs which – although essential to the running of present day society – would no longer be required under communism: I have already alluded to the millions involved in upholding property rights or access to resources. But there are also vast numbers of others involved in similarly non-productive concerns, such as banking, insurance, advertising, social security departments, charities, custom services, stock exchanges, payroll departments, insolvency agencies, pension providers, tax departments, mortgage providers, to name but a few. These occupations would no longer be required in a society unencumbered by the cash nexus. Nor would people be obliged to undertake lowly-paid, unfulfilling work behind cash registers, checking meters, issuing parking fines, guarding premises, working for gambling or lottery companies, selling their bodies for sex, acting as drug mules, issuing tickets, indulging in dubious home business scams, sorting out other people's pay, running market stalls, bartering, executing bailiff duties, and so on and so forth. And the enforced idleness of unemployment; arguably, another essential feature of capitalism; would be a thing of the past too. In short, it is reasonable to assume that the majority of people around the world – particularly in the so-called developed countries where workers are predominantly employed in the tertiary sector – would find their occupations obsolete. This doesn't even reckon with the countless millions – particularly in the developing countries – engaged in arduous, 'low tech', labour intensive work, such as labouring, dismantling ships, building dams – a bucket of earth at a time. Most of such work could be rendered obsolete too through mechanisation and automation. Thus, what work was required to ensure everyone's needs were met would be shared out amongst a vastly greater number of people.
• Apropos work, it is sometimes protested that people would not be motivated to contribute towards the production of goods and services in communist society. However, a little reflection ought to put paid to this particular objection: In the first place, it does not take into account the dramatic 'sea-change' in the social ethos, in the prevailing norms and values, that would accompany the establishment of communism; a development necessarily wrought by the democratic nature of the revolution inaugurating the new society. Divisiveness, cynicism, greed, and cruelty would necessarily give way to cohesiveness, social concern, and altruism because each set of attitudes is rooted in the modi operandi of capitalism and communism respectively. So it is inconceivable that vast majority of people, having voted en masse for a new way of life and all that that entailed, would opt to sit back and adopt an attitude of 'Stuff you, Jack – I'm not going to contribute, I'm only going to take'. Secondly, much of the negativity informing workers'  attitude to employment in society today often derives not so much from the work per se, but from the conditions under which they find themselves employed, the hierarchical nature of the organisations they work for, and crucially, being compelled to work in the first place. Karl Marx's theories on the alienation of workers are extremely illuminating in this regard. Thirdly, as I've said, given that several billion people around the world are currently engaged in occupations that would no longer exist in communist society, there would be far more people around to undertake what work was required. Correspondingly, it could be argued that only one or two days work a week would be required of people on average – taking into account too such considerations as the fact that many currently produced goods and services – for example advertising material, cash registers, weaponry, or ticket barriers - would not then be required, and the fact that a communist society would systematically seek to automate all forms of work considered too onerous or risky. This being the case, it is reasonable to suppose that people would be less disinclined to spare society some of their spare time. It is even conceivable that there might be too little socially useful work available. Fourthly, it could be argued that people, far from being motivated to avoid work, have, in fact, a natural aptitude for work, and a drive to engage in work, both of which are stifled in capitalism by inimical conditions of employment. Fifthly, it may be observed that, even in these cynical times, millions of people everywhere engage in voluntary work, capitalism notwithstanding, and that this flies in the face of the assumption that, all things being equal, people are inherently lazy and would jump at the opportunity to spend their entire existence on a sun lounger with a glass of tequila to hand. I could go on, but I'm sure the point has been made.
• Many paragraphs back, I argued that materialism has become a sort of quasi-religion relentlessly promoted through near-ubiquitous advertising. The constant backdrop of visual, auditory, and even olfactory prompts – a visit to your local supermarket will attest to the latter – be they subliminal or 'in your face', is bound to affect us all. Why else should companies spend literally billions of dollars all around the world on advertising? It is so that we buy, buy, buy, regardless of whether we actually need the commodities on offer. It is said that what the head doesn't know, the heart doesn't hanker after. Under capitalism, needs are often artificially created or stimulated, which is both wasteful in terms of resource usage and potentially stress-inducing insofar as people may lack the wherewithal to satisfy these needs. Nothing exemplifies this better than the fashion industry, which might dictate, say, that last season's hipsters will simply have to go. This is a serious problem: In the UK, tons of discarded clothing are ploughed into landfill sites annually, which impacts on global warming, amongst other things. Then there is advertising targeted at kids, encouraging them to pester their parents for the latest 'craze' product. No wonder they grow up to be acquisitive. And talking of acquisitiveness, something else that may be observed about capitalism is that – particularly amongst the wealthy – status is often acquired through the acquisition of luxury products. But there is a huge amount of waste inherent in this charade of 'keeping up with the Plunkett-Pembertons': Thus we have the obscene spectacle of the archetypal tycoon with a fleet of luxury sports cars, several mansions - each of which contains enough rooms to house the local homeless, and a trophy wife with a shoe mania to rival that of Imelda Marcos., Not only are these items inevitably under-utilised; but time and resources have been expended on their production which might have more usefully been spent on satisfying more pressing needs. I would venture to suggest that in a communist society, status, insofar as it had some sort of psychosocial purpose in encouraging emulation, would be drastically different in nature: I could imagine that status would reside in the degree to which one actually contributed towards society, with those taking on the most onerous and dangerous tasks being accorded the highest status. Such attitudes would obviously serve society's interests very well, and make for social cohesiveness.
• Not only does capitalism manipulate people into buying things they might otherwise not have considered buying, it sometimes also compels them to continue buying commodities time and again through the simple expedient of ensuring that those things do not actually last as long as they could. This is what is known as 'built-in obsolescence', and it is a feature of all sorts of products, from cars to the simple light bulb. Similarly, the general shoddiness of so many manufactured goods, for example, houses (particularly in the cynically termed 'social housing' market), which stems from a desire to cut costs to the bone, likewise results in a shortened period of use. The outcome in both cases is more waste and customer dissatisfaction. Waste in this context has to do with rendering a product unserviceable and therefore needing to be disposed of far sooner than otherwise would be the case.
• There are many other ways in which capitalism is wasteful: Take, for example, the tendency to 'modulise' parts. What I mean by this is that instead of selling a replacement item on its own, manufacturers will sometimes only sell the item as part of a bigger unit or a batch. Whilst this may sometimes make replacing the item easier, it is just as likely to be motivated by the manufacturer's desire to fleece the customer out of more money. Insofar as the part is specific to a particular make of the product, the manufacturer will almost have a free rein to indulge in this practice.
• But this is virtually insignificant compared to the waste inherent in a system in which each of the millions of companies or corporations around the world competes with numerous others in producing particular goods and services for a particular market. Why is this wasteful? Well, just consider for a moment the sheer amount of duplication inherent in this set up: You might get dozens of companies producing a particular good or service within a specific locale, each with its own premises, workforce, management structure, and so on. Each will have a number of administrative and financial operations to execute over and above productive operations, which simply would not occur in a socialist/communist society, such as holding shareholder meetings, carrying out financial audits, running pay departments, operating security measures, and implementing marketing strategies. The latter is particularly noteworthy: Big companies, like Coca Cola and Pepsi Cola spend literally billions of dollars trying to outdo each other in the marketplace, and have vast marketing departments dedicated to this aim. On the subject of duplication, it may also be instructive to consider the outcome of a previous Conservative government's demented attempts to make the National Health Service in the UK more 'efficient' a few years ago, by breaking it up into hundreds of self-governing trusts. The upshot was a vast increase in administrative staff by comparison with clinical staff, as each trust had to have it's own finance department, its own 'estates' department, its own pay department, and so on – verily, the economics of the madhouse! In capitalism, it is often the case that having numerous companies compete to sell particular products is often far more then market can bear. Thus it may be that a sizeable number of these companies will be operating below capacity some of the time. Indeed, a few may find themselves going to the wall, squeezed out by the big players. The under-utilisation or non-utilisation of resources in this respect amounts to waste. So does the fact many of the smaller companies, generally burdened with  proportionately higher expenses on such things as heating and electricity and having to purchase services that might otherwise be obtained 'in-house', lack 'economies of scale'.
• The fact, too, that competing products are sometimes shipped from great distances is yet another instance of waste, as well as being environmentally damaging. Is it really necessary to have New Zealand butter stacked alongside English butter in UK supermarkets, considering that the European Community once had to scale down it's notorious 'butter mountain'.
• This 'butter mountain' actually exemplifies another appalling sort of waste found in capitalism: the waste generated by overproduction. Just as the market may determine that the very factories, offices, mines and farms are no longer economically viable and have to be  taken out of commission, it may also determine that the products and services flowing from these facilities are 'surplus to requirements' and need to be junked. We see this in the periodic trade cycles that beset capitalism, which essentially occur because capitalism has overreached itself.
• There are yet other ways in which waste can be generated. For example, companies will often do all they can to enhance the cosmetic appearance and thus the 'saleability' of their products without necessarily improving the quality of the latter, and this can result in profligate amounts of waste. Tristram Stuart, in his recent book, 'Waste, uncovering The Global Food Waste Scandal', claims, for example, that 25% of the fruit and vegetables produced in the UK is wasted in the process of production simply because these don't look the right shape, colour or size. The taste and nutritional value are beside the point. On the subject of food wastage generally – both by consumers and the food industries – it has been estimated that what the US alone wastes each year is twice as much as that required to adequately feed the 923 million malnourished people in the world today (The Independent, 9th July 2009, p9)

• The raft of international laws and trade agreements governing all manner of economic activity around the world also creates a huge amount of waste by any number of yardsticks. These laws and trade agreements exist simply to impose some semblance of order and restraint upon the ferocious greed of different nation states competing for scarce natural resources, trade routes, access to markets, and so on. As such, they would serve no purpose at all in a world-wide communistic society. But in today's world, these laws and trade agreements require vast armies of bureaucrats and other officials to administer and police them; these functions themselves necessitating elaborate monitoring operations that likewise require much in the way of resources and personnel. Were such regulations to be absent, of course, it is wholly conceivable that disputes around the world could degenerate into any number of wars. Nevertheless, these laws and trade agreements can themselves lead to bizarre consequences, thus tempting some to flout them. Let me cite a couple of examples: It is estimated that because of the European Union's common fisheries policy, something in the region of 40 to 50 per cent of the fish caught by EU trawlers is thrown back dead into the sea (The Independent, ibid). Touching on my previous point, the European Union also has fairly stringent rules regarding the cosmetic appearance of 10 sorts of fruit and vegetables which between them account for about three quarters of all fresh produce sold in the EU. As I explained earlier, the effect of such laws is to create waste since a certain amount of the produce will be deemed unfit for sale – solely on cosmetic grounds. Incidentally, it is no co-incidence that such regulations favour big Western-owned agribusiness concerns at the expense of Third World peasant farmers.
• The proclivity for cutting costs in capitalist production is something else that gives rise to all sorts of other problems; perhaps the most notorious of which relate to health and safety issues. Thus we find aircraft crashing for want of adequate maintenance work, or the National Institute for Clinical Excellence (sic) in the UK ruling that certain forms of treatment do not constitute 'value for money' and may therefore not be prescribed, notwithstanding their efficacy in many cases. Michael Moore's docufilm, 'Sicko', highlights just how single-minded capitalism is when it comes to money. In this revealing study of the American health system, he shows just how inhumane the richest country on earth can be when it comes to treating its sick and injured. Those without medical insurance often find themselves in desperate situations. Like the man who loses two fingers in an accident, and is faced with a bill of $60,000 to sew one of them back on, and $12,000 for the other. Well, it's a no-brainer – the more expensive finger ends up in a landfill site. But even those who do pay insurance and find themselves in need of medical treatment often face a medical inquisition by HMO (Health Maintenance Organization) personnel, whose sole aim, I repeat, sole aim is to try deny them treatment (which. in the case of those personnel with a medical qualification, would seem to be in flagrant violation of the Hippocratic Oath). This is borne out by the fact their remuneration is contingent upon the percentage of denials they manage to issue. The film depicted the heart-rending case of a man with renal cancer whose doctor had urged a particular course of treatment. His wife met up with representatives of his medical insurance company and begged them to provide the funding for the treatment. But they considered the treatment to be 'experimental' and turned it down. Within three weeks the man was dead. Apart from the fact that there may have been a racist element in their deliberations, - the man was black and his wife white – the sheer psychopathic disregard for anything bar the company's profit margins leaves one speechless. Such blinkered thinking would be anathema to a socialist society, where genuine need, rather than financial criteria, would determine whether or not something was produced or made available. Cost-cutting can affect the quality of life in many other ways. Take, for example, the poor provision of services afforded to rural communities, from post offices to buses. What underlies this, of course, are both the greater transportation costs inherent in servicing rural communities, and the fact that urban populations present a more lucrative market to would be providers. Who can forget the cherry picking practices of bus companies during the deregulating Thatcher years ( which persist in many major urban conurbations; for example, Manchester ) when buses arrived in two or threes on the more popular ( and shorter ) urban routes whilst rural services were cut back. Needless to say, the financial reckoning behind such developments would never arise in a society dedicated to meeting needs, instead of maximising profit.
• A year or so ago, there was much media interest in the subject of fake, or counterfeit, products; Channel Four's alarming series titled 'The Fake Trade' being a case in point. Its not so much the fake Prada handbags or Rolex watches that concerns me: although the faking of such luxury items obviously hits the 'legitimate' manufacturers and allegedly promotes gun crime and terrorism, consumer surveys have, in fact, shown that many, and in some countries – the USA, of all places, for example – most people are not averse to purchasing some types of fake items; an activity which has even acquired a fashionable frisson. However, what really must appal most of us is the counterfeiting of certain sorts of items; medicines being a prime example. The statistics beggar belief: It is estimated that something like one million Africans die each year through purchasing counterfeit medicines. Let us be clear what is happening here: Tablets, capsules, ampoules, and so on, convincingly packaged but deliberately containing little or nothing of therapeutic value, are sold by traders, or sometimes unwittingly by 'respectable' outlets, to people – the vast majority of whom are crushingly poor – who go away hoping that the diseases affecting them or their loved ones can at last be tackled. But, of course, nothing of the sort happens, and these poor souls deteriorate. In the case of antibiotics, having just some but not enough, can also be dangerous because it can induce resistance (and incidentally lead to stronger strains of bacteria). With a disease like malaria, the resulting delay in receiving effective medication can be critical. No wonder that a fifth of the one million annual deaths caused by malaria around the world can be attributed directly to the consumption of counterfeit anti-malarial medication. In the developing world, the incidence of fake medicines varies from 10% to 50% and higher in some countries. But this is not just a problem in the developing world: In Russia, it is thought that 10% of medicines are fake, and here in the UK, fake anti-statins, for example, have recently infiltrated the supply chains. Here truly, we catch a glimpse of the dark heart of capitalism; its untrammeled greed and disregard for all else. One of the contributors to the above-mentioned Channel Four programme opined that capitalism really needed to be restrained and managed or anarchy and chaos would ensue. But this is to miss the point: Capitalism, like a rabid dog with an insatiable desire to sink its teeth into someone, can certainly be leashed (or, to put it differently, we can certainly attempt to save capitalism from itself). But, even with the most rigorous restraints, it would still seek to minimize costs and maximize profits. Those other shortcomings I mentioned earlier – shoddy production, built-in obsolescence, and so on – are really all of a piece with counterfeit manufacture: One might want to think rather in terms of a 'continuum of dysfunctionality' here. Moreover, those companies or countries who attempt to act relatively responsibly and with due regard to the environment and their workers will find themselves disadvantaged in the barbaric world of commerce; somewhat as the British slave-owner lobby in the 19c argued that liberating slaves would give the dastardly French a commercial advantage. What is particularly ironic about the situation with counterfeit production is that the main culprit being fingered is none other than that worker's paradise, the 'People's' (sic) Republic of China. Here we find capitalism in a truly fascistic mould; there can be no obfuscating the point. That China should present itself as a 'communist state'; an Orwellian fiction that tends to be ignored or half-heartedly questioned by capitalism's hacks in the 'free world' (again, sic) for cynical reasons no doubt; amounts to butchering reason. It is estimated that something like 15–20% of products made in China are counterfeit, and China is a major provider of fake medicines – notwithstanding some lackadaisical official attempts to stem the production of these. Chinese workers are themselves victims of this iniquitous industry; both as underpaid wage slaves and with thousands dying each year from misguidedly taking these drugs. The Chinese state allows its bourgeois overlords a lot of leeway to grind their workers, notwithstanding the vicious reputation it has for dealing with miscreants, or those who go a little too far in their pursuit of profit.

Now go to 'A Point of View 2'

О аутору

Check Out This Prada Glasses Case YouTube Video

Kev Blaze - Watch How I Do This (with lyrics)

Прада наочаре случаја